Sve o vinu tamjanika
Najsnažniji otpor, blago rečeno “masovnoj vinskoj industrijalizaciji” posle Drugog svetskog rata u Srbiji, pružili su Župljani. Stare i ugledne vinogradarske porodice koje su pokolenjima proizvodile grožde i vino, medu kojima je bilo i onih koje su vino prodavale i izvan Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, masovno su se oduprle naredbama novih, komunističkih vlasti da ubuduće svo svoje grožde isključivo predaju novoustanovljenim “društvenim” vinskim kombinatima koji u svom posedu nisu imali ni jedan čokot vinove loze. Neki od njih čak ih nisu imali ni do svog konačnog gašenja. Tradicija i pasija Župskih vinogradara i vinara nije ugašena čak ni tokom skoro 50 godina vladanja te prisilno uspostavljene vinske industrije. Upravo Župljani su, nakon njene propasti, među prvima obnovili svoje porodične vinograde i podrume. Oni su prvi na nagu novu vinsku scenu u povoju izneli, od te iste industrije decenijama nipodaštavane, domaće sorte - prokupac i tamjaniku.
Tamjanika je pitko i harmonično vino, veoma prijatnog ukusa i mirisa i posebne slasti. Potiče od neminovnog ostatka neprevrelog šećecera. Obrano i preradjeno grozđe u širi sadrzi uobičajeno oko 25%, a u godinama sa dosta sunčanih dana čak i do 30% šecera. Nakon završetka fermentacije i pretvaranja šecera u alkohol, od njega se dobija vino jačine 11–14 maligana.
Tamjanika, temjanika ili tamnjanika samo su neki od lokalnih naziva za belu sortu koja se smatra najperspektivnijom u smislu izgradnje snažnog lokalnog vinskog brenda u Srbiji. Sve je tu, ima lako pamtljivo i zvučno lokalno ime, autohtona je (sto ne znači da je i endemska – dakle, ima je i u drugim regionima), dopadljiva kao i prijemčiva širokom krugu potrošača zbog karakterističnog muskatnog mirisa.
Tamjanika je izuzetno jako vino neponovljivog ukusa, koje se preporučuje u umerenim količinama kao preventiva kod kardiovaskularnih i duševnih obolenja. Većini koja je ikada probala tamjaniku, ona je postala omiljeno vino. Bila je omiljeno vino i našeg najvećeg hedoniste – Josipa Broza Tita. Tamjanika sasvim sigurno ne potiče iz Srbije, to ja zapravo lokalni klon, sa lokalnim imenom, internacionalne sorte koja se zove beli muskat sitnog zrna, odnosno Muscat Blanc à Petits Grains na francuskom, sa podugačkom listom sinonima, od kojih su najpoznaiji muskat de frontinjan i muskat kaneli. Naše ime dobila je zahvaljujući tamjanu, mada retko na njega zaista i miriše... Tamjanika je pitko i harmonično vino, veoma prijatnog ukusa i mirisa i posebne slasti. Potiče od neminovnog ostatka neprevrelog šećecera. Obrano i preradjeno grozđe u širi sadrzi uobičajeno oko 25%, a u godinama sa dosta sunčanih dana čak i do 30% šecera. Nakon završetka fermentacije i pretvaranja šecera u alkohol, od njega se dobija vino jačine 11–14 maligana.
Tamjanika, temjanika ili tamnjanika samo su neki od lokalnih naziva za belu sortu koja se smatra najperspektivnijom u smislu izgradnje snažnog lokalnog vinskog brenda u Srbiji. Sve je tu, ima lako pamtljivo i zvučno lokalno ime, autohtona je (sto ne znači da je i endemska – dakle, ima je i u drugim regionima), dopadljiva kao i prijemčiva širokom krugu potrošača zbog karakterističnog muskatnog mirisaTamjanika je izuzetno jako vino neponovljivog ukusa, koje se preporučuje u umerenim količinama kao preventiva kod kardiovaskularnih i duševnih obolenja. Većini koja je ikada probala tamjaniku, ona je postala omiljeno vino. Bila je omiljeno vino i našeg najvećeg hedoniste – Josipa Broza Tita. Tamjanika sasvim sigurno ne potiče iz Srbije, to ja zapravo lokalni klon, sa lokalnim imenom, internacionalne sorte koja se zove beli muskat sitnog zrna, odnosno Muscat Blanc à Petits Grains na francuskom, sa podugačkom listom sinonima, od kojih su najpoznaiji muskat de frontinjan i muskat kaneli. Naše ime dobila je zahvaljujući tamjanu, mada retko na njega zaista i miriše. Ako je prokupac kralj župe, onda je tamjanika sigurno njegova kraljica. Raskošno vino, slamnastožute boje sa zelenim odsjajem, karakterističnog je muskatnog ukusa i mirisa, i u sebi nosi kombinaciju začinskih tonova tamjana, cimeta i bosiljka, i voćne tonove ananasa i jagode. Ono se lepo slaže sa ribom i morskim plodovima, a posebno s kolačima od oraha, lešnika i badema.
Pored cvetnih i muskatno – parfemskih aroma, vino tamjanika često ima i puno mirisa začinskog bilja poput bosiljka, origana ili žalfije, kao i citrusa poput limete, grejpa, mandarine i kore pomorandže. Grozdje tamjanika, autohtona sorta aromatičnog ukusa i specificnog mirisa u ovom muskatnom vinu učestvuje sa 70% a italijanski rizling sa 30%, pa vino dobijeno od ovih sorti je pitko, harmonično i odlično pristaje uz sve vrste mesa, a naročito uz roštilj i ribu.
Malo ljudi u Srbiji zna da je to sorta od koje se pravi italijanski moskato d asti, zatim penušavi klaret iz srednje Rone, kao i muskatno vino sa grčkog ostrva Samos. Zapravo, taj Samos je i najinteresantniji kada se priča o poreklu tamjanike, jer su ampelografi uspeli da naprave vezu između savremene sorte sa njenim antičkim predakom koji se nazivao anathelicon moschaton. Zapravo ne predakom, jer je to izgleda jedna te ista sorta, pa se beli muskat sitnog zrna, odnosno tamjanika, smatra jednom od najstarijih postojećih sorti grozdja. U delu domaće literature moze da se pronadje i podatak da je tamjanika poreklom iz Francuske, iako je logičnije da je na Balkan stigla sa antickim trgovcima, pre nego od Francuza. Lord Bajron u svojoj pesmi „Grcka ostrva“ kaze: „Naspite punu čašu samosokog vina!“ – verovatno misleći baš na muskat o kom ovde pričamo, odnosno na tamjaniku. U regionima širom sveta često se koristi za proizvodnju prirodnih slatkih vina, što nije čudno s obzirom na to da je grozdje u stanju da nakupi i preko 30% šećera. U Srbiji se tamjanika najčesce pravi suva i dobro je sto je tako, jer se polusivi i poluslatki muskati u svetu najčešće percepiraju kao jeftina, jednostavna vina. Raskošan miris je svakako razlog sto je toliko popularna kao sorta, a među drugim muskatnim vinima zaista zauzima posebno mesto, jer u dobrim godinama i primenom prave tehnologije daje veoma raskošna vina.
Kako je zapocelo stvaranje vrhunskog vina tamjanika
Porodica Marinkovic se vocarstvom i vinogradarstvom pocinje da bavi pocetkom XIX veka, kada se naseljava u ovaj deo vinorodne trstenicke opstine. Znacajnijom i daleko kvalitetnijom proizvodnjom domacih vina i rakije, nastavlja pocetkom ovog veka do danasnjih dana. Veliko iskustvo prenoseno generacijama, kao i napredna savremena tehnologija, je omogucila da proizvedu iz sopstvenih zasada jedno od najkvaltetnijih vina u Zupskom kraju - bela tamjanika, vino sa kontrolisanim kvalitetom i ogranicenom kolicinom proizvodnje.
Pored cvetnih i muskatno – parfemskih aroma, vino tamjanika cesto ima i puno mirisa zacinskog bilja poput bosiljka, origana ili zalfije, kao i citrusa poput limete, grejpa, mandarine i kore pomorandze.
Grozdje tamjanika, nasa autohtona sorta, veoma aromaticnog ukusa i prefinjenog specificnog mirisa, daje pitko, harmonicno vino koje odlicno pristaje uz sve vrste mesa, a narocito uz rostilj i ribu. Tamjanika , Temjanika ili Tamyanka ( bugarski : tamânka , makedonski : temjanika ) je vrsta grožđa , sorta Muscat Blanc à Petits Grains , uzgajana u Srbiji , Severnoj Makedoniji i Bugarskoj . Ime je dobila po tamjan ( tamjan ), zbog intenzivnog mirisa od zrelog grožđa, koja se može oseti nekoliko metara. Bobice su male, vrlo tamnoljubičaste, gotovo savršene kuglice. Dozreva sredinom septembra.
Tamjanika se koristi za proizvodnju belih vina intenzivne voćne arome i ukusa. Ima karakteristične muškatne note cimeta, biljke bazge, bosiljka, ananasa i jagode. Crvena tamjanika je retkost, ali izuzetno kvalitetna. Dok su stručnjaci u vezi s prokupcem uglavnom saglasni da se radi o ovdašnjoj autohtonoj sorti s potencijalom za veću vinsku priču od lokalne, kod tamjanike i nije sve tako jasno, kako u pogledu porekla, tako i dometa vina. Čak se i oko imena prećutno usaglašavamo, pa je naši istaknuti vinari na etiketama ponekad krste kao tamjanika, ponekad kao tamnjanika.
Ono što je sasvim izvesno jeste da ne potiče iz Srbije, već da je lokalni klon internacionalne sorte poznate kao beli muskat sitnog zrna, odnosno muscat blanc à petits grains na francuskom, sa podugačkom listom sinonima, od kojih su najpoznatiji muskat de frontinjan i muskat kaneli. Nije sporno ni to da se tamjanika kao vino sve do nedavno vezivala gotovo isključivo za Župu, gde su njeni zasadi opstajali uprkos raznim nedaćama kroz koje je srpsko vinogradarstvo prolazilo u raznim periodima, vekovima unazad!
Tamjanika je sorta grožđa, varijanta žutog muskata, koja se uzgaja u Srbiji i Makedoniji. Naziv vuče od reči tamjan i to pre svega zbog snažnog mirisa zrelog grožđa. Plodovi su mali, skoro savršeno kružnog oblika, a sazreva sredinom oktobra.
Potiče od sorta poreklom s juga Francuske, ali se u Srbiji gaji preko 500 godina.
Od tamjanike se najčešće pravi belo vino, ali i ekskluzivno crno, poznato kao “crna tamjanika”. Reč je o vinu izuzetnog kvaliteta, a upravo je ono bilo omiljeno vino Maršala Tita.
Odlično se slaže s ribom i plodovima mora, ali i sa tortama i kolačima od lešnika i badema.
Ekskluzivno selektirano vino
Slamnasto-žute boje zelenog kristalnog odsjaja, karakterističnog muskatnog ukusa i mirisa koji u sebi nosi kombinaciju začinskih tonova tamjana, cimeta i bosiljka i voćne tonove ananasa i jagode. Prednjonepčani ukus je izrazito voćni, osvežavajući.
Vrhunska rakija stvorena od sorte grožđa Bele Tamjanike, odležala u inoksu. Poseduje veoma izražen miris Bele Tamjanike, tipičan za ovu sortu grožđa. Veoma je pitka sa prijatnim aromama grožđa koje ostavljaju predivan ukus na nepcu.
Fiziološku zrelost karakteriše zrelost semenki koja nastupa onda kada semenke završe svoj razvoj. U vreme pune zrelosti pokožica bobica postaje tanja i elastična, primi aromu i boju svojstvenu sorti i pokrije se pepeljkom. Grožđe istovremeno sadrži najviše šećera i ima najveću težinu, a u šepurini nema skroba.
Najbolja zrelost vinskog grožđa je onda kada daje odgovarajuću sirovinu za tip vina koji se želi proizvesti. Kod sorti čije je biološko svojstvo da nagomilavaju mnogo šećera u bobicama, a imaju manje kiselina, berba se može obaviti i pre nastupanja pune zrelosti grožđa. Ipak, grožđe vinskih sorti namenjeno proizvodnji vina, bere se najčešće u punoj zrelosti, pa u tom slučaju puna zrelost predstavlja i tehnološku zrelost. Berba vinskih sorti u punoj zrelosti grožđa je utoliko značajnija ukoliko se radi o sortama čije je biološko svojstvo da nagomilavaju manje šećera u bobicama i ukoliko su manje povoljni uslovi sredine i godine za to.
Vino se pravi u vinogradu, slažu se svi enolozi, ali pored svega što se čini da se dobije što kvalitetnije grožđe, još jedna je velika razlika između sirovine za belo i crveno vino: brzina transporta do odeljenja za preradu gde se sok i pulpa odvajaju od pokožice, od ekstremne je važnosti za kvalitet belog vina. Bukvalno minuti izgubljeni na tom putu ili stepen - dva Celzijusa više mogu umanjiti krajnji kvalitet. Tako posmatrano, jasno je zašto su čuvene vinarije svojevremeno uglavnom građene po chateau sistemu, da budu u centru vinograda, i da se put od čokota do suda što više skrati. Prevoz sirovine u hladnjačama ili uz korišćenje suvog leda i drugih rashlađivača, savremenim vinarijama omogućava da se danas kvalitet osigura i iz veoma udaljenih lokacija što nije bio slučaj kada se grožđe razvozilo zaprežnim kolima.
Vina kao i svaka druga životna namirnica imaju svoj vek i menjaju se kroz vreme. Za razliku od drugih namirnica koje lagano gube na kvalitetu od momenta kad ih kupimo, vina imaju tu moć da se menjaju uglavnom na bolje. Približno 10% crvenih i oko 5% belih vina imaju tu sposobnost i biće znatno prijatnija kad se piju nakon 5-6 godina nego ako ih konzumiramo dok su mlada. Ipak većina vina će izgubiti sve svoje lepršave voćne karakteristike već nakon 6 meseci od datuma flaširanja i najbolja su ako se konzumiraju mlada. Već prvom upotrebom staklene boce i čepa od plute u 17. veku, promenilo se naše tržišno shvatanje i vrednosno cenjenje vina i njegove starosti. Od antičke Grčke, gde se vino mešalo s medom kao konzervansom i nadolivalo sa maslinovim uljem kao nepropusnim slojem za kiseonik, do srednjeg veka kada se vinu dodavao brendi kako bi se očuvalo tokom transporta, cena mladih vina bila je veća od vina koja su odležala određeno vreme.
